Kompletnost

Posted

Goran Gocić

 

Nemamo zašto da krijemo, ni od sebe ni od drugih, težnju za haosom, za prljanjem ruku, za stvaranjem, za znanjem, za kompletnošću. Ta težnja nagonila je moje prijatelje i mene na beskrajna, nezdrava, i samim tim iracionalna bdenja, čudnovate zamisli i apsurdne zavete da će još nešto, izuzev vremena, biti ispunjeno.

 

Ali nije bilo lako nešto postići unutar granica tako malog carstva i nehajnih večeri, toliko skupljenih rukava i lajavih sedmica. Niti smo dozrevanje umeli da doziramo i na koncu proglasimo zatvorenim. Završenim. Kompletnim posle tolikih godina neslaganja.

Beskonačne i nezaustavljive i raspričane kao nikad uspela revolucija, kao imovina i uspesi koji se popisuju tek posle kraja, kao naš radni vek koji se završio pre nego što je započeo, kao naša nerođena, ali jednom davno začeta deca, kao samo postojanje – žudnje su nam se uvek nadovezivale jedna na drugu. Uvek nam je još nešto nedostajalo.

 

Imali smo, doduše, jednu suludu mogućnost na raspolaganju. Ostalo nam je jedno jetko iskušenje čak i ako inače ne gajimo srodne želje ili tendencije. Da odlažemo kraj, da otkazujemo završetak i računamo na kašnjenje – da redovno natrpavamo još događaja i pouka i smisla, još poraza, nula i poroka, još zadovoljstva i pisama izdaleka, još filmova, pesama, pijanih vikenda i trijumfa u jednu znojavu šaku, jedno jedino zbrkano veče.

 

Pokušavajući da ga učinimo kompletnijim. A šaku punijom, čvršće stegnutom. A veče ili godinu, godinu ili dekadu, dekadu ili životni period, šaku ili celu ruku – za sve važi isto pravilo. Sve želimo da ukrasimo kompletnošću. Ali ona svima uporno izmiče. Postoji težina odlaska pre zaokruživanja, lakoća zaokruživanja pre kompletnosti. Ja nikako nisam uspevao da dokrajčim svoju misiju. Činilo mi se da su to svi uspeli izuzev mene.

 

Ljude koje smo delimično poznavali u srećnim periodima, a koji dolaze i nestaju iz našeg vidokruga želimo da ovekovečimo, da ih prisvojimo, da sebi zauvek približimo, da se s njima orodimo, da te situacije prepariramo i okačimo njihova srdačna, nasmejana lica na zidove kao trofeje. Da ih ne izgubimo.

 

Čak i prirodne lepote takođe svojatamo. Želimo da ih upamtimo neistrošene i da ih nagomilamo u nekoj samo nama znanoj evidenciji, da ih ljubomorno sačuvamo od tuđih uspomena i zvanične istorije. Da budu samo naši. Sklanjamo ih sa stola da ih neki nervozni kelner ne primeti i ne odnese ako pomisli da se odjavljujemo, da odlazimo, da smo završili. Da taj grešnik ne pomisli, ako smo ispraznili porcije, pomazali tanjire, iskapili čaše, da nam je dosta.

 

Ali na kraju ionako sve gubimo, na kraju sve zaboravljamo – i gestove, i nadahnuća, i spone, i uverenja i kreacije onih koje smo delimično i površno upoznali, koji su nenadano uskočili u naš život, a nestajali daleko teže i laganije nego što smo pretpostavili. Na kraju ispraznivši džepove, namirivši dugove, dižući ruke i izvetrivši iz našeg predanja, našeg svojatanja, naše zlosrećne posesivnosti.

Neprestano težimo da sve kompletiramo, ovekovečimo, neprestano nešto dovlačimo, sortiramo i skupljamo u svoju uzaludnu kolekciju, kao što to čine horderi, mravi i cicije. Dodajemo toj gomili znanje i osećanje svemoći, gradove u koje smo ugradili vlastite laži, iskustva i saosećanja i ljude, najviše ljude – ne zaboravljajući poneku granicu ili prepreku, neko nemušto ispoljavanje osećanja. Neko ovekovečenje protoka i nestanka. Zapamtivši i poneku rečenicu koja nam je isprva delovala kao mudrost, ali je ipak samo floskula.

 

Daleko od početka ali pre kraja, čini nam se da stičemo bogatstvo. Žudimo da sa svim što postoji zajedno uronimo u kompletnost. Jer smo kao bića po sebi nedovršeni, poluzgotovljeni, delimični, nekompletni. Da dolazimo nenajavljeni na svet i u svaku družinu, a odlazimo često iznenađujuće naglo ili prerano, prekinuti usred nekog gesta, posla, posta, procesa, u pola reči, u pola realizovanog plana.

 

Prema ljudskim delima treba se odnositi kao prema bićima koja su ih stvorila – nesistematično, nasumično, bez kriterijuma, bez principa. Ukrštati se s njihovim tokovima i taktovima, aurama i autorima, grliti se s njihovim nepredvidivim putevima, kao što ulazimo i izlazimo iz života bliskih ljudi – ćudljivo, bez reda i bez zadnjih misli. Znači potpuno zanemarujući bilo kakav poredak, kakav završetak, kakav zaključak. Bilo kakvu kompletnost. Kao da smo svi zatečeni usred nekog burnog raskida, nekog neplaniranog kraja.