Nedostajanje

Posted

Gorica Nešović

 

Pitali me nedavno neki stariji omladinci, da li je tačno da smo u Titovo vreme “sve imali”. Malo sam se i zamislila. Prvo, šta znači to “sve”, da li se misli samo na materijalno? Reč, po reč, da ne smaram decu onom čuvenom rečenicom “u moje vreme…” a da ipak nešto konkretno kažem, pade mi na pamet da nismo ni znali vrednost novca. Jednog leta smo se drugarica i ja vraćale sa mora, bile umorne i neispavane i trebalo je da od Dubrovnika idemo do Splita pa na voz do Beograda. U tom sedenju i kukanju ko će sad da se klacka celu noć vozom, ona reče – ma ajmo avionom. Imale smo para za avion, otišle na Ćilipe i kući stigle za čas. Uopšte ne znam kako smo imale, odakle…

 

Vikendicu nije pravio samo onaj koji nije hteo, a moglo se. Nije smelo o Titu loše da se misli, a kamoli govori, ali to nam je i danas poznato. Bila sam u osnovnoj školi kada sam pitala učiteljicu, koja je inače govorila da se Tito voli više od majke, šta drug Tito radi i kolika mu je plata. Posle je tata išao na informativni razgovor i više nikada i ništa na tu temu nisam pitala.

 

Ono što je najneverovatnije, naročito danas, je da su ljudi dobijali stanove. ne u nagradnoj igri, ne na sreću, ne pukim slučajem… I nije to bilo pre trista godina. Sećam se da se dešavalo da se na istoj adresi prijave i baba, deda, ujak, rodjak… pa se dobije veći stan. Bilo je i fiktivnih razvoda zbog još jednog stana, pa se onda oni ponovo venčaju. A tek akcija “imas kuću vrati stan”… zajam za preporod… Čista naučna fantastika.

 

Ništa od svega toga mi ne nedostaje.

 

Roditelji su dolazili kući u 3.15h. Kad izadju iz firme, nisu mislili na posao do sutra. Izraz “stres” nije postojao, na ekskurzije i rekreativne nastave smo išli, ali smo bili smešteni u tzv. Dečija odmarališta, što znači da nas je u sobama bilo i po osmoro i svi smo bili čisti i umiveni. Ne sećam se da sam imala traumu zbog toga. Za vreme velikog odmora čekala nas je užina – pašteta, marmelada, krofna… i metalna šolja čaja. Nismo jurili u pekaru po lisnato testo od kojeg samo raste dupe. Kad mama napravi kolače, obavezno se odnese jedan tanjir komšinici. Kad roditelji moraju negde gde deci nije mesto (sahrana npr.), komšiluk nas čuva.

 

Nedostaje mi poverenje, solidarnost, empatija, razumevanje, tolerancija. Nedostaje mi ono da kažem nešto a da ne budem pogrešno shvaćena pa da moram i da se pravdam, a ne da o tome razgovaramo. Nedostaje mi pravo da mislim drugačije i da me niko zbog toga ne hejtuje, naročito oni koji me ne poznaju. Nedostaje mi vreme kada rec “bahato” nije postojala. Nedostaje mi vreme kada nisu carevali pakost, zloba, zavist, egoizam, netolerancija, samoživost. Nedostaje mi vreme kada je bilo bitno šta nosiš -u sebi, a ne -na sebi.

 

Zašto smo dozvolili da nam ovoliko toga fali…